StoriaDiUnGrandeAmoree

                            Znate li osećaj kada pronađete osobu koja vam savršeno odgovara? Onu koja za kratko vreme priraste za srce i postane potreba, neko bez koga se ne može? Kada takva osoba jednom uđe u vaš život nemojte je nikada pustiti van jer znajte da je posebna.

                            Ja konačno takvu osobu imam pored sebe. Dečka koji je pre svega dobar, romantičan, pažljiv, sportista, pametan, lep i samouveren, neko ko me, posle dužeg vremena, čini sretnom. Iako neverica i dalje viori mojom dušom, srce je zaustavlja, jer ono zna, i oseća da je stvarnost. Moje mesto za beg od prošlosti, sklonište od nemira i tuge, podrška i nada-ON. Tako puno stalo je u jednu osobu. Pored njega osećam se kao pisac koji samo o sreći ljubavi piše. I dok sati bez njega cine kao cela godina, ja ponovo zatičem sebe pored lap-topa kako uz šoljicu tople ness kafe razmišljam o njemu. Lutajući tako, često se blesavo nasmejem, to sevaljda dešava kada se zaljubiš. Kako i da se ne desi kada zamišljaš onaj njegov blesav osmeh ili ozbiljnu facu kada gumi zrelog čoveka. Od svega ipak me najviše privlače njegov stav, karakter i to što je nekako nespreman da odraste, iako mu je skoro osamnaest. 

                              Početak veoma neobičan. Jedva sam dve reči progovorila sa njim, što je, čini se, bilo dovoljno da skrene pažnju na sebe. Dugo sam ga posmatrala, potajno se nadajući da će jednoga dana biti moj. Nakon večeri kad smo se upoznali, svaki sledeći susret sa njim iščekivala sam nestrpljivo. A kada bi mi nailazio u susret ili prolazio pored morao je biti ispraćen pogledom i pomahnitalim stiskanjem Ivanine ruke kao i tihog šaputanja kako je to on, kao da ona i sama to ne može da vidi. Ali onda je on započeo vezu sa mojom drugaricom i ja sam mislila tu je kraj, da nikada neće biti moj, jer karakter mi nije dozvoljavao da to uradim drugarici. Najednom kao da je sve to palo u vodu, spustila sam gard i, kao klinka bez stava, prepustila se. Sve češće ga zamišlljala u svom naručju, sebe u njegovom čvrstom zagrljaju. Čaroliju ovog zimskog perioda čine praznici, sva ta euforija, nasmejani ljud, srećni klinci i po neki promrzli beskućnik na ulici... Ali moja čarolija sija zaljubljenošću. Sve je počelo iz beznačajnih pogleda ne znajući u šta će se sve pretvoriti. A pretvorilo se u bajku, u nešto što se samo jednom ima. 
                                       Te decembarske večeri izašli smo u "Garden" na piće. Put do tamo iznenađujuće zabavan, kao da se prvi put vidimo, a opet kao da se već dugo znamo. Ne tako čestu tišinu prekinuo je pitanjem "Koliko je sada sati, tačno?" Izvadila sam telefon, pogledala i odgovorila "16:34" a on me je pitao "Šta misliš, ima li vremena za nas?" 
"Hmmm romantičar" pomislila sam u sebi. U kafiću smo skoro sat vremena pričali i smejali se. Bilo je zabavno slušati ga... Tih sat vremena su, naravno, proletela i ja sam morala da krenem. Dok smo se ubeđivali dali ću ga pustiti da bude džentlmen ili ću sama platiti piće polako je prišao, uhvatio me za ruku i poljubio me. Bože, zašto to nije moglo da traje zauvek? Tako je počelo, a teče savršeno... 

                                 A sada taj famozni doček Nove Godine. Ako mene pitate savršen doček izgleda ovako: Masa dragih ljudi oko mene, svi srećni, veseli, svi igraju, grle se i ljube, voljena osoba uvek pored, nestrpljivo čekajući ponoć da te na najbolji način uvede u novu godinu. On kao da je to znao, kao da je tu da mi ispuni sve želje i pokaže šta znači voleti. 
Najluđa noć u ovom ludom gradu, kazaljke se sklapaju i sve se savršeno poklapa, i moja ručica u njegovoj, i naše usne, najlepše želje i najlepša uvertira nove godine. Prva teza u novoj knjizi-napisana! 

                                 Baš kao što Ceca kaže u staroj, dobroj pesmi "Iz voza ispadneš, ostaneš čak i bez mesta za stajanje..." a onda se pojavi neko da te podigne sa dna i natera da "Živiš sad"